Седамдесетих година XX века рад Удружења Привредникових питомаца „Владимир Матијевић“ био је усмерен на конкретне и јасно дефинисане задатке: помоћ у школовању сиромашније омладине, очување институционалног наслеђа Привредника и покушај организоване бриге о остарелим питомцима. Архивска грађа из тог периода сведочи о напорима, дометима и ограничењима тих иницијатива.

Помоћ ученицима из Кистања

Удружење је примило молбу „потписану од десет омладинаца – ђака осмогодишње школе“ из Кистања у Далмацији, у којој наводе да су „слабог материјалног стања и нису у могућности да заврше осмогодишњу школу“, уз молбу да им се омогући и „изучавање каквог корисног заната“.

Након провере чињеничног стања, Управни одбор је донео одлуку:

„да се поименично сваки од њих учлани у наше Удружење према постојећим правилима и да им помогне да заврше осмогодишњу школу. Затим да сваког од њих распореди на изучавање заната код наших чланова Удружења.“

Финансијска подршка реализована је кроз редовна месечна издвајања:

„За ову сврху сваког месеца се дозначава путем банке 500 динара из фонда овог Удружења“,
уз додатну акцију прикупљања прилога међу члановима.

У образложењу одлуке наглашено је да Удружење подржава „акцију описмењавања и помоћи на изучавању корисног заната младог нараштаја“, при чему је искуство самих питомаца препознато као важан мотив:

„Ми, питомци, већином бивша сиромашна деца, најбоље знамо шта то значи.“

Помоћ је трајала до почетка 1976. године, када је, услед „помањкања средстава“ и непоштовања договора о наставку школовања у занату, донета одлука о њеном прекиду.

Иницијатива за Дом за старе и изнемогле питомце

Паралелно са активностима усмереним на младе, Удружење је 1975. године покренуло иницијативу за изградњу Дома за старе и изнемогле Привредникове питомце и чланове њихових ужих породица. Управни одбор је 9. 3. 1975. године прихватио Предлог правилника о наменској штедњи, који је упућен Скупштини на усвајање.

Полазна основа ове идеје била је јасно формулисана:

„Идеја о изградњи Дома заснива се на чињеници да се човеков живот продужио и да има све више старих особа којима треба помоћи и олакшати крај живота.“

Документи указују и на промене у породичној структури и ограничене могућности друштва:

„Друштво не може да стигне да задовољи све потребе… са променама у карактеру породице, све мање старих живети са својом децом.“

Планирани Дом био је замишљен као објекат „хотелског типа“, са апартманима, заједничким просторијама и амбулантом. Правилником је предвиђено да:

„члан-улагач уједно је и сувласник изграђеног Дома, сразмерно свом улогу“.

У циљу реализације пројекта, 14. јуна 1975. године изабрана је посебна комисија за прикупљање средстава и припрему изградње. Ипак, упркос „интензивном залагању Управе и публицитету међу члановима“, очекивани одзив је изостао.

На седници од 25. октобра 1975. године донета је одлука:

„да се даљи рад на овоме обустави, да се о овоме известе уписани улагачи и да им се уложена средства ставе на располагање.“

Континуитет деловања

Исти период обележиле су и друге активности: откривање и освећење бисте Владимиру Матијевићу 1975. године, припреме за обележавање 80 година Привредника и рад на прикупљању грађе за спомен-књигу о оснивачу. Удружење је истовремено учествовало у ширим друштвеним акцијама солидарности и подржавало јавне развојне пројекте (зајам за изградњу пруге, стабилизациони зајам, итд).

Ове две иницијативе — помоћ школовању сиромашне омладине и покушај организоване бриге о старим питомцима — показују како је Удружење током седамдесетих година настојало да своја правила и циљеве примени у конкретним околностима времена у којем је деловало.