Спомен-књига Српског привредног друштва „Привредник“ настала је 1984. године са циљем да се сачува трајно сведочанство о раду, значају и дометима ове институције, као и о људима који су кроз њу прошли.

Књига је објављена у издању Удружења Привредникових питомаца „Владимир Матијевић“ у Београду. Њу је приредио Уређивачки одбор којим је председавао Војислав Нанин, а чији су чланови били Радомир Којадиновић, Милош Николић, Божа Шијан, Јанко Хркаловић, Јован Генераловић, Видоје Бјелица, Јован Вучковић, Милутин Таталовић, Јанко Мартиновић, Лазар Лазић, Петар Угрић, Видоје Станчић, Светозар Љубишић и Пантелија Коларов. Рецензент издања био је Василије Крестић, а текстове у књизи потписују Радован Самарџић и други сарадници. Регистар имена Привредникових питомаца израдио је Јанко Хркаловић у сарадњи са члановима Удружења. Књига је штампана у Штампарији „Космос“ у Београду, у тиражу од 1.300 примерака.

Текст који следи пренет је у целости из Спомен-књиге Српског привредног друштва „Привредник“ и представља аутентично сведочанство о разлозима, току и околностима њеног настанка. Након тога преносимо додатне информације о прикупљању средстава, као и уводну реч историчара Радована Самарџића, стручног сарадника на изради ове књиге.

Уводна реч (Спомен-књиге Српског привредног друштва „Привредник“)

Идејни творац и оснивач Српског привредног друштва „Привредник“ Владимир Матијевић имао је обичај да каже за питомце: „…то су моја деца“. Тако се осећао он, а тако су се осећали и питомци. Та „његова деца“ из села и мањих места са осећањем дубоког поштовања и захвалности знала су и знају да су се само захваљујући Владимиру Матијевићу и „Привреднику“ ослободили великог сиромаштва у коме су до тада живели и изучивши разне занате, трговину и угоститељство, постали људи.

    Осећање дубоког поштовања и захвалности према Владимиру Матијевићу и „Привреднику“ за све што су учинили за ове питомце били су основни разлог да Удружење „Привредникових“ питомаца „Владимир Матијевић“ покрене акцију за издавање Спомен-књиге у којој би се говорило о „Привреднику“, његовом творцу Владимиру Матијевићу, његовим сарадницима и пријатељима, чијим је прегалачким радом и бригом створена породица од око 37.000 чланова, чија су сиромашна деца оспособљена за живот кроз стваралачки рад.

    Одлука о покретању акције за издавање Спомен-књиге о „ПРИВРЕДНИКУ“ донета је на седници Извршног одбора Удружења, одржаној 19. јануара 1979. године, на којој је изабран и Одбор за издавање књиге.

    С обзиром на велику улогу и значај дела „Привредника“, вођене су дуге дискусије око садржаја књиге. Постојала је недоумица: да ли књига треба да садржи само приказ о оснивању, раду и значају „Привредника“ и основне податке о питомцима, који су од 1897. до 1947. године, посредством „Привредника“, упућивани на учење разних заната, трговине и угоститељства, или без података из матичне књиге. Одлучено је да књига треба да садржи и основне податке о питомцима, јер ће се тек тако пружити целовити приказ о „Привреднику“ и питомцима.

    Текст у коме се говори о оснивању, раду и значају „Привредника“, не треба сматрати његовом историјом, већ кратким приказом историјских, политичких и економских услова у којима је „Привредник“ од почетка радио. Дело „Привредника“ је тако велико и значајно, да заслужује да се о томе напише целовита историја, а то захтева вишегодишњи и напоран рад.

    Подаци на основу којих је написан текст који говори о оснивању, раду и значају „Привредника“ узети су из архиве „Привредника“, коју је Архив СР Србије преузео на чување 1947. године, када је „Привредник“ престао са радом.

    Архив СР Србије ставио је на располагање Удружењу и девет матичних књига „Привредника“, у којима се налазе основни подаци о питомцима. Преписивање података из ових књига извршили су неки чланови Удружења, док су други платили преписивање из својих средстава. Неке матичне књиге преписане су на терет средстава Удружења. Преписани подаци сређени су по азбучном реду ради бржег и лакшег увида.

    У току Првог светског рата страдали су очеви, а често и мајке великог броја деце, па је код неких питомаца уместо имена оца уписано у матичну књигу име мајке, а код оне деце, чија су оба родитеља страдала, уписана су имена стрица, или тетке, или неког другог рођака или старатеља. „Привредник“ је узимао и децу из домова ратне сирочади која су имала првенство код пријема у „Привредник“.

Име и други подаци извесног броја чланова „Привредника“ не налазе се у матичној књизи, док су код других неки подаци нетачни. До овога је дошло што „Привредник“ у годинама пред Први светски рат, због политичких прилика, није могао да прима децу из Србије и Црне Горе, па је, посредством Београдске трговачке омладине, примао децу и из ових крајева, али их није смео уводити у матичну књигу. Они су касније постали чланови „Привредника“, сарадници, а многи и истакнути чланови његових разних органа.

    У обимном материјалу, вероватно се поткрала и нека грешка, а има их доста и у матичним књигама Привредника, где недостају подаци како о питомцима, тако и о послодавцима, о месту учења заната и слично. Има грешака и у писању назива појединих места, као што је: Белацрква, Јаснићбрдо, Червенка уместо Црвенка, Бабинпоток, Јањагора, Косијерскосело, Мајскепољане, Генералскистол, Бановајаруга, Живковићкоса, Жамбаља-Жомбоља-Жомбаљ,Грубишнопоље,Оравицабања,Торонталсечањ,Петровосело личко, Санскимост, Црквенибок, затим у писању страних имена и презимена послодаваца, као и у датумима уписивања питомаца. У раду на књизи служили смо се оригиналним изворима - матичним књигама и осталим документима - па у тексту нисмо ништа мењали. 

И поред свих напора, претплата на књигу није се одвијала према очекивању, што је читаву акцију довело у питање. Међутим, на VIII редовној годишњој скупштини Удружења, одржаној 4. априла 1982. године, учесници на скупштини су једногласно подржали напоре Извршног одбора и, са малим изузетком, уписали зајам у износу од преко 1.000.000,00 динара. После овакве снажне моралне и материјалне подршке, акција за издавање књиге кренула је знатно брже, па се приступило обављању текућих послова и тражењу понуда за штампање књиге.

    Услед сталног и великог повећања цена хартије, штампарских и других услуга и малог тиража књиге, цена књиге вишеструко је порасла у односу на првобитну, што је, опет, довело у питање њено издавање. Но, и у таквој ситуацији одлучено је да се са припремама настави.

    Верујући да ће претплатници разумети околности због којих је дошло до повећања цене књиге, Удружење је позвало присутне на годишњој конференцији Удружења — Секцијa Београд, одржаној 18. децембра 1983. године, да упишу допунски зајам. Одзив је био врло добар и том приликом уписано је преко 400.000,00 динара. Уписом допунског зајма створени су услови да се књига штампа у 1.000 примерака.

    С обзиром на наведене и друге околности и тешкоће које су довеле до знатног повећања цене у односу на првобитну, упућено је писмо претплатницима са образложењем и молбом да у наведеном року уплате разлику за претплаћени број примерака књиге, са уверењем да ће уважити наведене разлоге.

Издавање ове књиге представљало је велики подухват за Удружење, с обзиром на његове могућности. Циљ је постигнут захваљујући разумевању и помоћи Архива СР Србије, на чему захваљујемо. Удружење исто тако захваљује својим члановима и пријатељима Привредника који су претплатом на књигу, уплатом зајма, прилозима, својим радом и залагањем допринели изласку ове књиге — као трајног сведочанства о великом делу „Привредника“, и тиме изразили на и овај начин своје велико поштовање и захвалност делу „Привредника“, његовом оснивачу Владимиру Матијевићу и свима њиховим сарадницима.

    Одбор за издавање Спомен-књиге изражава ПОСЕБНУ захвалност академику проф. др РАДОВАНУ САМАРЏИЋУ, и академику проф. др ВАСИЛИЈУ КРЕСТИЋУ што су својим текстовима допринели да се место и улога, као и основна делатност Привредника у периоду док је постојао, потпуније објасне, чиме је књига још више добила у својој вредности.

   Удружење се нада да ће ова књига бити драга успомена у дому сваког „Привредниковог“ питомца и пријатеља и стално их подсећати на велико и трајно дело Привредника.

Уређивачки одбор

Прикупљање средстава

Средства за издавање Спомен-књиге обезбеђивана су путем зајмова, прилога и претплате. У књизи су објављени спискови давалаца зајма, добротвора и прилагача, са наведеним именима и износима, као и местима из којих потичу. Ови подаци документују начин на који су средства за издавање књиге прикупљена и учешће чланства и сарадника у реализацији овог издања.

О овој књизи (Уводна реч Радована Самарџића)

Стварање у привреди племенито је и велико умеће. Оно је и обавеза не само према себи и своме најужем кругу, него и према своме народу и земљи. Кад су се у средњем веку почели образовати као сталеж, занатлије и трговци имали су, у поређењу с племством, скучена, или готово никаква политичка права. Али, то није спутавало њихову сталну тежњу да буду што савршенији као пословни људи. Производи занатлија били су истински уметнички предмети који се данас, уколико су сачувани, излажу по музејима. Својим познавањем земаља, мора, робе и људи, свуда расејаних, трговци су били међу првим творцима модерног света, повезаног њиховом пословном смелошћу. Јавили су се међу њима и писци који су састављали књижице како се постаје добар трговац или занатлија, и који су услови да он такав и остане. Ови поучни савети односили су се на робу, новац и клијенте, али и на оно морално понашање без кога нема доброг трговца и занатлије. Једну такву књижицу написао је у XV веку Дубровчанин Бенко Котруљевић. Много после тога, у другој половини ХІХ века, сличне савете је дао пословном подмлатку Србије књижевник и политичар Чедомиљ Мијатовић. Никада код нас није јењавала мисао да привредник мора бити образован, способан и поштен човек. Због тога смо често, и као поданици туђих држава, боље радили и више стицали од оних којима су те државе припадале.

    Оно што је постигао Привредник могло би служити на част много већим и развијенијим народима. Његови оснивачи су осећали и знали да се морају превазилазити немогућности како би се у Хабсбуршкој царевини најпре опстало, а затим и закорачило напред. Срби се нису смели задовољити улогом пасивних посматрача онога што историја доноси и односи. Они су морали развити свој грађански ред у осетан друштвени слој, који је материјално самосталан, карактерно чврст за многа искушења и организован у једну пословну заједницу, без обзира на његову повезаност са спољашњим светом. Идеја да се то оствари систематским подмлађивањем водила је најпоузданијем и најбољем исходу. Од сиромашних сеоских дечака постајали су ученици у послу и поштењу проверених занатлија и трговаца, да би и они сами, кад постану самостални пословни људи и отворе своје радње, довели себи нове дечаке са села. Тим путем се непрекидно умножавао и ширио све знатнији слој Срба привредника, и то не сам од себе, једноставним законима друштвене репродукције, него смишљеним прегнућем најистакнутијих представника тог слоја, на челу с Владимиром Матијевићем.

 Тако се у једном народу пружао дужи корак да би се стигао ток историје и надокнадило оно што је под принудом било пропуштено. Али, то је постизано искључивим стварањем способних и, уједно, честитих пословних људи. Друштво Привредник је коначно припало историји, али у томе је његова трајна и непролазна поука.

Радован САМАРЏИЋ